Priča o koferima
Čudna navika mi se uvukla u kofer. Posmatranje putnika i njihovih kofera postalo mi je glavna razbibriga na voznim i autobuskim stanicama, u redu za čekiranje prtljaga i u pauzi između letova na terminalima.
Kada ne putujemo, koferi su samo jedna stvar više koja drema na dnu ormara, u ostavi ili ko zna gde, ali kada krenemo na putovanje, koferi se pretvaraju u naše saputnike. Kakve kofere i saputnike biramo, takvo nam je i putovanje. Zato čim ugledam kofer i odmerim putnika, mogu da zaključim na kakvo je putovanje krenuo.
Krenimo od onih tipičnih turističkih kofera jednostavnog i praktičnog dizajna. Laki su za manevrisanje zahvaljujući točkićima, i svi su slični, bilo da su jeftini ili skupi. Moraju biti izdržljivi jer se u povratku sa putovanja, naši putnici natovare duplom težinom ne bi li im se putovanje „isplatilo“.
Porodični koferi su toliko veliki da na njih mogu sesti deca i voziti se po terminalima, dok su samački manji i u njima uvek ima malo mesta viška, za slučaj da na putovanju sretnu neku posebnu osobu.
Poslovni koferi i torbe za računare svedenih dezena i krojeva dosadni su kao bankovni računi i izveštaji. Ubrzano se kreću po mermernim podovima aerodroma, tik uz svoje vlasnike koji nezaintresovno gledaju oko sebe i samouvereno hodaju. Čini mi se da se nikad ne raduju svom odredištu.
Bekpekerska torba samo se može naći na leđima lakih i upornih putnika, avanturista i zaljubljenika u otkrivanje nepoznatog. To je njihova pokretna kuća, i u nju staje sve, i više nego što nam izgleda. Bekpekeri obično imaju preplanuli ten i zvezdu na čelu koja se tu spustila dok su spavali pod vedrim nebom.
Devojački koferi uvek su upadljiviji jer devojke vole da svakom putovanju daju lični pečat ili malo glamura. Nemojte se čuditi ako primetite crvenu vrpcu zavezanu oko drške, plišani privezak, ili neki drugi detalj protiv putničkog uroka u znak raspoznavanja za slućaj da se, ne daj bože, u avionu ili autobusu nađe još jedan isti kofer. Ako putuju zbog ljubavi, onda ćete ih primetiti po tome što im lice sija, pogled skakuće naokolo, a osmeh se sve više razvlači što su bliže odredištu. U njihovim koferima spakovana je sva ženska hrabrost potrebna za emotivnu odiseju.
Nažalost, videla sam i izbegličke kofere. Oni su tmurni kao i lica njihovih prognanih vlasnika. Čak i kada nisu pravi koferi, nego torbe i zavežljaju potresni su kao i sama pomisao na odlazak bez ideje ni slutnje o povratku. Možda su i polu prazni, a moraju da nose svu prošlost i nadu da će se skrasiti.
Posebnu kategoriju zaslužuju studentski koferi. U njima se uvek nađe bakina pita, mamina sarma ili tetkini uštipci. Posle praznika su prepuni jer u njih moraju stati i čist veš, poneka knjiga, Puni su mirisa i ljubavi rodnog doma, i čuvaju tajne studentskih soba.
Ne smem da zaboravim kofere kabinskog osoblja. Milina je videti zgodne stjuardese i stjuarte kako u besprekornim uniformama pravilno koračaju kroz terminale, vukući svoje male prtljage u bojama avio-kompanije.
Danas se u izlozima prefinjenih radnji mogu videti koferi – eksponati. Oslikani su da prenesu neku važnu poruku, ili da imitiraju prošla vremena. Na reklamama turističkih agencija nas spakovani koferi pozivaju da kupimo iluziju o savršenom begu od svakodnevice zaboravivši kućne brige i odgovornosti.
Nekada su koferi bili slični škrinjama, ili deo nameštaja pa su služili za čuvanje porodičnih dragocenosti ili dokumenata. Na tavanu i dalje imamo dedin drveni kofer. On nigde nikad nije putovao, ali je u tom koferu pohranio sudske spise, dokumenta o porodičnom imanju i po koju knjigu.
Pitate se kakav kofer ja imam. Neke sam kupila, druge pozajmila, treće dobila, ali ne bih mogla da ih svrstam ni u jednu od ovih kategorija. Jedino što mi od kofera treba jeste da u njega spakujem svoje snove.
Foto: revista.pricetravel.com i blog.socialtables.com