Bio je običan martovski dan. Dvadeset četvrti u mesecu. Godina 1999. “Buđenje ranog proleća, i blagi bol u grudima”. Dan je bio lep, a veče bistro. Bilo je neobično tiho celog dana, dok se u osam nisu oglasile sirene za vazdušnu opasnost.
Tog proleća nismo išli u školu. Umesto školskog zvona svakog dana slušali smo sirene. Često je nestajala struja. Ponekad i voda. Ne sećam se šta smo jeli, šta smo radili tih dana sestra, brat i ja. Ono čega se sećam jeste da smo spavali svi zajedno u dnevnoj sobi.
Ponekad smo se nas troje sklanjali pod veliki trpezarijski sto. Govorili su nam da smo tu sigurniji. Meni je bilo teško da poverujem da je moguće da se naša kuća sruši. I to baš po sredini dnevne sobe gde se nalazi sto.
Svako veče provodili smo pod svetlom sveće. Sva sreća, bilo je vedrih noći te smo mogli ponekad da vidimo zvezde. Ali, ako nismo gledali zvezde, gledali smo rakete slušajući reski zvuk aviona. Baš kad smo morali, išli smo kod komšija u podrum. Šalili bismo se i smejali. Komšija je imao devojku. Došla je kod njega da se zajedno kriju i meni je to bilo baš lepo. Romantično.
Bilo je to najtiše proleće koje pamtim. Kad bi došla struja, to bi značilo da ćemo slušati vesti. Čekalo se u redovima za prodavnicu. Mama i tata su mnogo pušili. Rođaci iz Republike Srpske zvali su da nas pitaju treba li šampona, sapuna i cigara.
Najbolje se sećam tišine. Te podmukle tišine kad padne mrak. I onda odjednom se oglase sirene. Jedne noći iz sna me prenulo zujanje aviona. Skočila sam i probudila sve ukućane. Ubrzo zatim čuli smo prasak. Gađali su u Volginoj, na Zvezdari.
Ne idu tišina i proleće. Ne idu sunčan dan i mirovanje. Ne idu zvezde i rakete na istom nebu.
Ostalo je sećanje na mrak, tišinu, nestašicu. I malo sreće svakog jutra kad osvane, a mi smo zajedno.
Sve prođe.
A šta ćemo sa uspomenama?
Tekst je napisan i objavljen na mom instagram nalogu 24. marta 2020. kao sećanje na početak bombardovanja.