Putovanje donose promene
Ponavlja se kao po pravilu. Na isti način i u isto vreme. Obuzme me kao glad. Bilo da sam umorna, sanjiva, tugaljiva, vesela ili orna. Neko bi rekao da je gubljenje vremena, da sam umislila kako će to nešto promeniti, da nema veze sa putovanjem… Za mene je to neodložna misija. Zasučem rukave i počnem. Temeljno: od ormara, preko radnog stola do polica. Prvi vikend po povratku sa putovanja namenjen je sređivanju sobe.
Usredsredim se kao da se pakujem za put, toliko da počnem da pričam sa sobom, da se smejuljim ili mrštim pri pogledu na sve one stvari koje su uzalud čekale da budu upotrebljene. Onda se razlete po sobi vizit karte, beleške na koje sam zaboravila, isečci iz novina, istrošene olovke… Zatim pređem na ormar. Podsetim se kako ipak nisam izbacila one dve majice koje već mesecima ne nosim, a ne bi mi poslužile ni za spremanje ajvara, hulahopke sa omiljenom šarom napukle na prstima, izgrebane torbe… Naiđem i na ono što sam kupovala na putovanjima, pa se zamislim i u sećanje prizovem pijacu u Madridu, rasprodaju u Pefkohoriju, gužve u najvećoj praškoj prodavnici marke o kojoj smo tih dvehiljaditih sestra i ja mogle samo da maštamo. Izdvojim ono što bih mogla da poklonim, stavim u kesu sa strane, ostalo na kamaru za bacanje, i treće u kategoriju „neka, možda zatreba“. Naježim se na te tri reči, ali priznajem da ih koristim kao izgovor kada me obuzme sentimentalnost bez predumišljaja. Zaboravim šta sam sebi obećala pre nego što sam zavrnula rukave: da neeeema stvari koje će možda zatrebati, postoje potrebne i nepotrebne.
Pa nad red dođe i kutija sa uspomenama sa putovanja. Nju prečistiti, to je iskušenje! Teško mi da se rastanem od nalepnica, razglednica koje nisam poslala, muzejskih kataloga i vodiča koje prelistavam uvek kada sam u misiji sređivanja, ali im ni tada ne pronađem smisao. Na kraju i nju olakšam za nekoliko besmislica. Vadim fotografije i stavljam ih u stare ramove. Planiram kako ću napraviti tematske albume sa slikama sa putovanja i sebe obradovati pre sledeće destinacije.
Sednem da odmorim i počnem da razledam oko sebe kao da sam u nepoznatom gradu. Prijala bi mi druga boja zidova, dosadila mi polica sa knjigama, sitnice me guše…
Maštam o novom prostoru i unapred se radujem promenama. Pitate me otkud ovakva čistka? Ne znam ni ja. A možda i znam. Probudi mi se putnički živac i počne da zvoca da se otarasim nepotrebnog i napravim mesto za nove stvari, nove ljude i nova putovanja. Znate kad kažu: „prošire ti se vidici“. Ne samo to, pogled mi se izoštri jer me svako putovanje podseti koliko mi je malo stvari potrebno, a kako kroz svakodnevicu vučem kofer pun nepotrepština i onda kada nigde ne putujem. Na kraju čistke pogledam oko sebe, shvatim kako je malo vidljivih promena. Ali znam da nije uzalud, napravila sam mesta za nove uspomene.