Blokade u pisanju i uverenja koja stoje iza njih

Blokade u pisanju, minus faza, bag u sistemu ili uverenje da ne znaš da pišeš? Šta ti se dešava? Zašto ti se čini da nisi u stanju da verbalizuješ svoje utiske, svoje misli ili da predstaviš svoj proizvod?

Ono nije dijagnostički test.

Ili možda ipak jeste?

Pre bih ga nazvala tekstom koji ti nudi mogućnost da dođeš do novih uvida i sledeći put kada pokušaš da pišeš, to stvarno i uradiš. Dovedeš tekst do kraja.

Hoćeš da pišeš, ali ne ide, reči se ne sastavljaju u rečenice. Šta god da napišeš, obrišeš.

Nije tako strašno kao što se čini. Dešava se i piscima i kopirajterima i drugim kreativcima. Javlja se u težim i lakšim oblicima. Da ti ne bi ovo ličilo na postavljanje dijagnoze, bolje da ti odmah kažem da iza svake (kreativne) blokade stoji neko uverenje, formulisano kao rečenica koju smo mnogo puta izgovorili. One postaju naše nove mantre i umesto da prionemo na posao, krijemo se iza njih i ne upuštamo u proces.

Kako te rečenice i uverenja zvuče? Evo ovako:

1) Nisam ja za to, ne ide mi.

2) Nemam inspiraciju.

3) Šta god da napisem nije dovoljno dobro. Stalno ispravljam.

4) Nemam nista novo da kažem. Šta ja tu sad da pišem kad je sve rečeno?

5) Volim te spontane tekstove, ali nema šanse da ja to tako napišem.

Zvuči poznato?!

Hajde da vidimo koja to uverenja obično stoje iza ovih rečenica:

1) Nisam talentovana.

Pisanje nije (samo) stvar talenta već veštine i vežbanja. Ako misliš da svako ko dobro piše, duguje to talentu, grdno se varaš. Oni su koji su savladali pisanje, neumorno su vežbali. A to je, priznaćeš, pravilo učenja svake veštine.

Tako je i sa pisanjem. Napiši deset naslova za isti tekst. Pet tekstova na sličnu temu. Stotinu objava na Instagramu. Tako se pisanje usavršava. Sigurna sam da postoje stvari za koje smo verovali da nismo talentovani pa smo ih ipak savladali zahvaljujući bezbrojnim pokušajima. Sa pisanjem nije nimalo drugačije.

2) Oni koji su uvereni da inspiracija postoji, čekaće da se pojavi i da reši njihovu nepreduzimljivost.

Da, ono što zovemo inspiracijom zapravo ne postoji. Nemam inspiraciju često je zamena za: Ne znam o čemu da pišem, danas nisam raspoložen, mrzi me. E to je već nešto drugo. Ako prva rečenica ne ide, to ne znači da nemaš inspiraciju, nego da treba da napišeš još pet ili da pokušaš još pet puta, da se posavetuješ sa nekim, da naučiš strukturu teksta. 

Ako treba da pišeš neki istraživački tekst, onda čitaj tuđe tekstove, pogledaj kako su to drugi radili, pa će ti tuđa rečenica doći kao okidač za tvoj tekst. Ali složićeš se, iza svih ovih primera nije nalet ideja, nego nalet pokušaja.

3) Tipičan perfekcionista uveren je da mora da bude savršeno da bi bilo objavljeno, mora uvek nešto da doda, izmeni, da se muči dok ne dođe do savršene verzije.

Moraš već jednom da umesto “edit” klikneš na “publish”. Dobro je dovoljno dobro. Prednost i mana tekstova na društvenim mrežama je što mogu da se edituju. Ali to je istovremeno noćna mora perfekcionista. Nećeš valjda doveka čitati tekst tražeći mu mane?

4) Svako ima nešto novo da podeli, a to je jedinstveno lično iskustvo.

Šta bi bilo da su tako pisci i svi mogući i nemogućti autori ostali pri uverenju da nemaju ništa novo da kažu. Mi bismo bili uskraćeni za bezbroj priča i knjiga! A tek preduzetnici koji su takođe napisali knjige da bi podelili svoja iskustva. Upravo nam takve knjige pomažu da prevaziđemo neke situacije, prepoznamo probleme, radimo na njihovom rešenju. Oni koji dele recepte za piletinu u sosu od pečuraka znaju da nisu jedini, ali je taj recept njihov.

Ako se i dalje pitaš da li da pišeš u svojim iskustvima, možda treba da razmisliš o tome da li se iza njega krije manjak samopouzdanja? Možda ne vrednuješ dovoljno to što imaš da podeliš? Misliš da nisi ništa posebno i da su svi oni koji pišu posebni? Ne, oni vrednuju ono što imaju da kažu više od tebe, u tome je jedina razlika.

5) Sećaš se kako  je nastavnica stalno ponavljala da sastav treba da ima uvod, razradu i zaključak? Bila je u pravu.

Ali vremenom su vrste tekstova koje pišemo postale složenije od školskog sastava pa nam je teže da se snađemo. Kada počinjemo da učimo veštinu pisanja, dobro je da imamo u vidu tu strukturu. Ona se primenjuje i na tekstove za blog  i na newsletter koji imaju nekoliko uvodnih rečenica kojima predstavljaju temu, problem, rezultate istraživanja, zatim glavni deo gde daju svoj dopirnos temi, zaključke, a onda i zaključak koji je obično “upakovan” u poziv na akciju (call to action).

Međutim, ponekad nije neophodno da se držiš strukture, nego da prepustiš tekstu da bude spontan, da pišeš onako kako misliš, neposredno i iskreno. Kod dobrih tekstova često nećeš ni primetiti gde je uvod, razrada i zaključak, jer ti se čini da tekst teče.

O strukturi teksta detaljno sam pisala u tekstu “Pisanje teksta u 5 koraka” a “Kako da napišeš dobar početak teksta” je bukvalno priručnik kojim rešavaš i izazov pisanja prve rečenice.

Možda će ti sledeće metafore još bolje pojasniti kako treba tekst da zvuči.

Zamisli da je tekst strela. Tu strelu treba da zategneš i naciljaš tako da pogodi metu. Kada pišeš, svaka rečenica treba da nišani isti cilj. U suprotnom, nećeš pogoditi metu. Kada tekst dođe do zaključka, strela je pogodila cilj.

Zamisli da uvodiš čitaoca u lavirint u kome jedino ti znaš izlaz. Svaka rečenica je korak kroz lavirint, svaka treba da doprinosi našem poverenju u tebe da jedino ti poznaješ put. Kao neko ko zna sve tajne lavirinta, ti nam kroz tekst daješ znanje o temi koja je nama bitna ili interesantna. 

Dakle, dobra vest je da se pisanje uči. Zaboravi loše ocene iz sastava, nesigurnost u svoj talenat i nedostatak inspiracije. Kreni od promene uverenja, pa će onda pisanje ići daleko lakše.

Blokade u pisanju mogu da se prevaziđu pisanjem!

Bilo da već pišeš za sebe ili svoj biznis, želiš da da predstaviš svoj proizvod ili uslugu na društvenim mrežama, pisanje možeš da usavršiš i da reči koristiš kao alat i za kreativno izražavanje i za prodaju. 

Pisanje ne mora da bude frustrirajuće. Može da donese mnogo zadovoljstva i koristi jer ćeš bolje ćete komunicirati sa svojom ciljnom grupom.

Za kraj, predlažem ti da uradiš ovu vežbu. Napiši tekst od 200 reči na temu: Kako sam zavolela palačinke? Imaš 20 minuta.

Čak i pre nego što počneš da pišeš, proveri koji ti se izgovori ili uverenja vrzmaju po glavi:

1) nemaš inspiraciju;

2) ne ide ti pisanje čak ni kad imaš temu;

3) da li besomučno ispravljaš;

4) nemaš ništa da kažeš na tu temu;

5) ne znaš kako da počneš.

Ako ne voliš palačinke, piši baš o tome. Ako je tvoja tetka majstor za palačinke, piši o njenim palačinkama. Samo počni da pišeš i rečenice će se ređati, možda lepše i brže nego što slutiš.

Postoji više načina da ti pomognem da se rešiš svojih blokada i zaista počneš da pišeš za sebe ili svoj biznis. Jedan je moj mentorski programi Od priče do prodaje (za preduzetice) i Pisanje nije bauk (za kreativce). 

U okviru ovih programa imaćeš zadatke, moju podršku i podršku grupe koji će ti omogućiti da počneš da pišeš, postaviš ciljeve u pisanju i konačno osetiš koliko zadovoljstva pisanje donosi.

Ako ti ipak više odgovara sasvim individualni pristup, možemo se dogovoriti za konsultacije ili mentorstvo po tvojoj meri. 

Uvek možeš da podeliš sa mnom svoja zapažanja i dileme. Biće mi drago da čujem tvoju priču!